31. јул 2011.

Nova otkrića na Viminaciumu

Iskopavanje amfiteatra u Viminacijumu, legijskom logoru kod Kostolca, ovih dana je donelo veliko iznenađenje arheolozima: na zidovima su otkrili freske. Nekoliko stotina metara dalje, majstori završavaju gradnju Naučnoistraživačkog centra, u kojem su već postavljene u bronzi izlivene glave šest rimskih imperatora (od ukupno 18 rođenih na tlu današnje Srbije), pripremljene za veliku izložbu 2013. godine.

U budućem muzeju centra je mala postavka najnovijih nalaza. Među njima su male glave božanstava ili maske (još se dvoume), zlatne minđuše, kantar, staklena „merkur“ boca (četvorougaona s listolikom drškom), kapsule za pečatiranje paketa, medaljon s prizorom bahanalija, brusilica za metal, posude s metalnim premazom, amfore, pehari.

Naučnoistraživački centar (od 5.000 m2), zvani „Domus“, koji je, zapravo, kopija vile rustike (kuće bogatog patricija), već je dobio biblioteku, laboratoriju, muzej, dvoranu, atrijum, sobe za goste i naučnike, uskoro će i lift. Dok teku radovi na vili, arheolozi uveliko prave planove i za veliku izložbu „Putevima rimskih imperatora“, kojom će početkom 2013. biti obeleženo 1.700 godina od Milanskog edikta - akta kojim je car Konstantin ozvaničio hrišćanstvo kao držanu religiju.

- Amfiteatar je trenutno jedan od najzanimljivijih objekata za svet, i jedini sačuvan sa 12.000 stojećih i 7.500 sedećih mesta. Malo nam se, doduše, posao komplikuje jer smo na zidovima amfiteatra naišli na freske (sada su pod flasterima), čije boje moramo najpre ispitati da bismo ih sačuvali... Retkost je da amfiteatar bude oslikan, pa je i po tome Viminacijum jedinstven - ističe Miomir Korać, direktor Arheološkog parka.

Rimski vojnički logor - Viminacijum - koji se prostire na 450 hektara, bio je zapravo pravi grad s hramovima, pozorištem, trgovima, kupatilima, hipodromom, nekropolama. Danas je to zlatni rudnik za arheologe, jer gotovo da nema dana da ne pronađu neki novi stari predmet ili zemne ostatke legionara.

- Upravo radi detaljne analize lobanja i kostiju onih koji su ovde pokopani, u Naučnom centru smo opremili laboratoriju. Trenutno ovde boravi prof. Mihaela Harbek sa Instituta za antropolgiju u Minhenu, koja analizom stroncijuma i DNK utvrđuje odakle su bili vojnici. Geofizičkom metodom snimamo prostor tako da unapred znamo koji nas objekat i na kojoj dubini čeka. Zato su u našem timu, pored arheologa, matematičari, inženjeri... Već smo detektovali 14.000 grobova i našli 40.000 predmeta, od kojih je 700 zlatnih - navodi Korać, ponosan na ovu balkansku Pompeju, kako još zovu Viminacijum.

Jedino čega ovde nema je oružje!
- Nema, jer ga Rimljani nisu polagali s pokojnikom u grob, već vraćali nazad - u prestonicu imperije. U nekropolama smo, međutim, našli vojničke bronzane pločice koje su rimskim ratnicima davane nakon služenja vojske dugog deceniju i po. Tako su vojnici iz Sirije, Trakije, Makedonije... postajali rimski građani sa svim građanskim pravima koja su se prenosila na potomstvo stvarano i u tuđini (u konkubinatima) - objašnjava Korać.

Vojničkih pločica nekada je na ovom lokalitetu moralo biti više, pretpostavlja naš sagovornik. Nažalost, devedesetih godina, antikvitete koje bi ovde iskopali divlji arheolozi su najpre papirološki „prali“ u ženevskim agencijama koje su im izdavale sertifikate da su nasleđeni u porodici, a potom ih prodavali u Beču, Minhenu i Londonu.

- Nedavno, listajući nekoliko centimetara debeli evropski registar antikviteta, saznao sam da većina njih potiče upravo s Viminacijuma. Kolika je danas za nas, arheologe, prednost što je Viminacijuma jedini legijski logor koji nije zakopan ispod savremenog grada, toliko je nekada to bila njegova mana - kaže naš sagovornik.

Da bi se sprečilo dalje pustošenje Viminacijuma, sada je u Arheološkom parku postavljeno 26 spidon-kamera.

Glave rimskih imperatora
U „Domusu“ je u toku izrada bista svih 18 rimskih careva rođenih na tlu današnje Srbije, za veliku izložbu povodom jubileja Milanskog edikta.

- Na izložbi „Putevima rimskih imperatora“, koju planiramo povodom jubileja Milanskog edikta, pokazaćemo pored naših najznačajnijih nalaza iz Sirmijuma, Šarkamena, Medijane, Romulijane, Kale Krševice, Justinijane prime, i glave svih „naših“ imperatora. Vajaju ih Sonja Petrović i Vuk Đuričković - otkriva Korać, s ponosom nam pokazujući šest već izrađenih: Konstancija II, Aurelijana, Proba, Maksimina Herkulija i Maksimina Daja. - Izložba će najpre obići Srbiju, a onda planiramo da je prenesemo u pariski Luvr i Ujedinjenje nacije, u Njujork. Kad već imamo sreću da je car Konstantin, koji je čuvenim ediktom hrišćanstvo proglasio za državnu religiju, rođen na tlu današnje Srbije (u Nišu), zašto da povodom velikog jubileja mi sami ne priredimo za svet važnu izložbu. Vazda naše eksponate pozajmljujemo drugima - uočava Korać.

Maksimin Daja, Galerije i Aurelijan

Konstancije II, Prob i Maksimin Herkulije

27. јул 2011.

Otkrivene boginje

Zbirku preistorijskih predmeta - alata od kamena, oružja i nakita prvih rudara, Zavičajni muzej u Priboju obogatiće sa više stotina nedavno iskopanih eksponata u kućama starim oko 5.200 godina na lokalitetu Čeline.

Zbirku preistorijskih predmeta - alata od kamena, oružja i nakita prvih rudara, Zavičajni muzej u Priboju obogatiće sa više stotina nedavno iskopanih eksponata u kućama starim oko 5.200 godina na lokalitetu Čeline.

Ekipa istraživača godinama ide tragom prvih rudara u Polimlju. Letos su kopali na drugom kraju grada, na visokoj rečnoj terasi leve obale Lima.

- U naselju Čeline otkriveni su ostaci četiri kuće rudara podizane u dve faze od lakog materijala (drveni nosači povezani su pletarom i kuće su oblepljene blatom). Prema tragovima, kuće sa 70 do 100 kvadrata u osnovi su spaljene, ali su ostala kamena ognjišta i dve peći za pečenje hleba, hrane i keramičkih posuda - kaže Savo Derikonjić, arheolog i direktor Muzeja.

Na zgarištu naseobine nađeni su noževi, svrdla i sekire od kamena, buzdovani brušeni peskom, te igle, šila, probojci, kukice za pecanje ribe i poljoprivredne alatke izrađene od kosti jelena, kao i jedna bakarna perla. Otkriveni su i ugljenisani ostaci žitarica, kosti divljači i krupne stoke.

- Najvredniji eksponati su od gline - peći, keramičke posude i figurine boginje plodnosti, koje pripadaju kraju vinčanske kulture. Na nekim pljosnato urađenim figurinama naglašene su polne karakteristike, a glava je u obliku ptice. Zanimljivo je da su bušene u predelu glave i ruku i verovatno su nošene u vreme kultnog obreda - kaže Derikonjić.

PEĆ I OGNjIŠTE
Peći za pečenje hleba i keramičkih posuda, veličine 120x80cm, u bliku trapeza, građene su od gline na podlozi od kamena i oblutaka. U toku je priprema zgrade za stalnu muzejsku postavku u koju će biti preneta jedna peć, kao i rekonstrukcija ognjišta.

11. јул 2011.

Razglednice

Pojava prvih razglednica u Evropi vezana je za Prusko-francuski rat 1870. godine. Zasluga za nastanak ilustrovanih karata pripisuje se Avgustu Švarcu, knjižaru iz Oldenburga, koji je pravio poštanske karte sa slikom vojnika artiljerca kao simbolom ratnih dešavanja. Postale su jako popularne, a dobile su i konkurenciju u kartama koje su bile ilustrovane motivima oružja i različitim crtežima, koje je osmislio i odštampao francuski knjižar Leon Besnardo. Ipak prvim pravim razglednicama smatraju one koje su štampane povodom Pariske izložbe 1889. godine. Prikazivale su čuveni Ajfelov toranj i mogle su biti poslate sa vrha ove građevine, što je bila prava atrakcija.

U srpskoj literaturi, kao jedan od najranijih primera ilustrovane karte pominje se ona koju je na predlog geodetskog oficira Petra Manojlovića izdalo uredništvo novosadskog lista „Zmaj” i to u Beču 1871. godine. Karta je sadržala više motiva, a u sredini je bio zmaj koji nosi svitak – mesto za adresu primaoca. Štampana je tehnici bakroreza i upućena iz otmenog Beča u zeleni Sombor u maju iste godine.

Na njoj je slika Carigrada s jedne, i Moskve sa druge strane. Natkriljuje ih ogroman zmaj. Pretpostavlja se da je autor želeo da crtežom izrazi tada popularnu ideju panslavizma. Kada je Manojlovićev rođak, Dimitrije Manojlović, somborski advokat primio razglednicu nije se mnogo dvoumio šta će sa njom. Verovatno bojeći se političkih posledica, napisao je „Ja sa Zmajom nikakva posla neću da imam - ne prima se“, i vratio je u Beč.

Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu prvu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Zna se da je jedna od razglednica ove druge varijante, stigla na adresu čačanskog knjižara A. Petrovića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija. On je oko 1900. godine objavio serije razglednica tako što je na kartonsku osnovu propisanih dimenzija lepio svoje originalne fotografije beogradskih vizura.

Iako se razglednice razlikuju od „glat” kartonskih dopisnica, uvedenih inače u poštanski promet Srbije 1. jula 1873. godine, upravo po tome što imaju crteže ili fotografije, one nikako nisu puke ilustracije, interesantne samo kolekcionarima. Na njima se, osim „pozdrava od svih nas za vas”, i „mi smo zdravo što i vama od srca želimo”, može, na osnovu različitih neverbalnih informacija, „pročitati” još mnogo toga: na kojem je nivou u to vreme bila tehnologija štampe, ko su bili viđeniji izdavači, kakvi su bili arhitektura, ukus, stil, moda...

Kako su izgledali srpski gradovi, parkovi, letovališta i banje; kome su podizani spomenici, slavoluci i trijumfalne kapije; kako su izgledale institucije kulture, sudovi, palate. Ko su bili zaslužni ljudi koji su zadužili otadžbinu – naučnici, dobrotvori, junaci, „heroji mača”, ali i „heroji pera”, pisci, pesnici. Nisu preskočeni ni glumci i boemi, čiji su portreti štampani na aversima razglednica. Po temama kojima su ilustrovane može se zaključiti i čemu se u tom periodu naše istorije davala prednost, kakav je odnos bio prema vladarima, ali i na koji način su krunisane glave učvršćivale svoju moć i sprovodile elegantnu propagandu svojih ideja i interesa... Zahvaljujući slici ali i odštampanom tekstu dobijaju se i različiti podaci o ratovima u kojima smo učestvovali, stradanjima, odnosu prema herojstvu i rodoljublju, značaju vojske...

Razglednica je, zahvaljujući likovnoj i slikovnoj poruci, bila razumljiva i onima koji nisu bili pismeni, kakvih je u Srbiji tog doba bilo mnogo.

Osim standardne pravougaone forme, veličine 9x14 centimetara, štampane su i u spojenim nizovima – od dve do četiri, sa jedinstvenim motivom, najčešće pejzažom, ili su bile poput harmonike, sastavljene od više različito oslikanih delova. Bilo je i povezanih u blokove ili složenih poput mape sa naslovom na omotu – prava mala knjiga.

Rađene su u početku tehnikom crteža, akvarela i fotografije koje su po pravilu obrađivane, najčešće ručno kolorisane. crvenom i zelenom bojom. Između 1895. i 1914. godine štampane su tehnikom litografije, hromolitografije, kolotipije – svetloštampe i autotipije u jednoj ili u više boja. Jednobojne razglednice bile su najčešće crno-bele ali u tonovima smeđe, zelene, plave.

PUTUJUĆE REKLAMNE PORUKE
Za oglašavanje kvaliteta robe ili usluga mala, jeftina ilustrovana razglednica, koja brzo putuje u sve krajeve, bila je još pogodnija od oglasa u novinama. Reklamne razglednice su po pravilu bile vizuelno veoma atraktivne, rađene kao mala umetnička dela, zbog čega su bile i predmet sakupljanja kolekcionara. U Srbiji su na ovaj način reklamirana preduzeća, hoteli, fabrike, trgovine... Pivara Đorđa Vajferta, tada jedno od najuspešnijih i najmodernijih preduzeća, reklamirana je na razglednicama, kao i hoteli „Srpski kralj”, „Pariz” na Terazijama, restoran Karla Perola, fabrika boja D. M. Đorića... Tekst za reklamu kakve knjižare ili institucije kulture bio je upotpunjen prigodnim ilustracijama – likom Vuka Karadžića, svedenom kompozicijom „Srbi oko guslara”, slikom srpskog vojnika sa zastavom...

04. јул 2011.

Muzejski eksponati: 100 godina praznika „Dužijanca”

Da Vinčijeva slika otkriće veka

Od 9. novembra ove godine Nacionalna galerija u Londonu izložiće, verovatno, u okviru postavke „Leonardo da Vinči, slikar na milanskom dvoru” i jedno od najznačajnijih otkrića u umetnosti u poslednjih sto godina – nepoznato a nedavno otkriveno delo ovog čuvenog stvaraoca – sliku „Salvator Mundi” (Spasitelj sveta). Rađen u ulju na drvenoj podlozi, rad prikazuje Isusa Hrista koji u jednoj ruci drži globus dok drugom blagosilja. Procenjen da vredi oko 200 miliona dolara, dodatni je deo slagalice o životu i radu tajanstvenog genija, o kojem se piše i raspravlja često. Podatak da je čak 75% Da Vinčijevih radova, po proceni naučnika, zapravo izgubljeno, pronađenoj slici daje dodatnu vrednost.

Stručnjaci Metropoliten muzeja u Njujorku, zajedno sa eminentnim saradnicima iz Velike Britanije i Italije, uz nezaobilazno prisustvo profesora Martina Kempa, emeritusa na Istoriji umetnosti na Oksfordu, jednog od četiri najpoznatija stručnjaka za Leonarda da Vinčija, potvrdili su njenu autentičnost, iako je slika u početku delovala kao jeftina kopija, u izuzetno lošem stanju, sa nekoliko naknadno dodatih slojeva boje. Sam motiv bio je popularan u krugu holandskih umetnika kao što su Jan van Ajk i Albreht Direr ali i u Italiji tokom renesanse.

Otkriću slike, veličine 26 puta 18 inča, prethodio je njen zanimljiv „životni put”. Pre nego što ju je na jednoj aukciji kupio konzorcijum američkih dilera umetnina, „Salvator Mundi” prešla je iz ruku prvog vlasnika, engleskog kralja Čarlsa Prvog, u posed njegovog potomka Čarlsa Drugog, da bi joj se na neko vreme izgubio svaki trag. U javnosti se pojavila ponovo u XIX veku, tada u vlasništvu Frensisa Kuka. Kao delo Đovanija Boltrafija, jednog od Da Vinčijevih učenika, prodata je 1958. godine, takođe na aukciji – ovoga puta za smešnu sumu – samo 45 funti.

Izložba u Londonu nosi epitet senzacionalne – ne samo zbog činjenice da će javnost, mada to organizatori još uvek nisu zvanično potvrdili, prvi put biti počastvovana ovim Da Vinčijevim radom, već i zbog toga što će na jednom mestu biti 60 njegovih slika, među kojima većina nikada nije viđena u glavnom gradu Velike Britanije.

Očekuje se da će se delo, nakon višemesečne izložbe, naći ponovo na aukciji.Kako procenjuje „Art news magazine”, koji je prvi i objavio vest o ovom senzacionalnom otkriću, nadmetanje za nju privući će, nesumnjivo, veliki publicitet. Jer, sa cenom koju može da dostigne, pomenutom na početku teksta, rad može da obori sve rekorde. Najveća suma do danas zabeležena za kupovinu jedne slike iznosi 140 miliona dolara – toliko je plaćeno za delo Džeksona Poloka nazvano „Noj 5” iz 1948. godine, koje je na javnu prodaju 2006. izneo Sotbi.


Izgled slike kada je nađena i posle restauracije

03. јул 2011.

Kapija stara 2700 godina

Egpipatski i francuski arheolozi pronašli su u blizini Karnaka 2.700 godina staru kamenu kapiju koja je pripadala nubijskom kralju Šabaki, saopštilo je egipatsko Ministarstvo za antikvitete.

Kapija je u ''dobrom stanju'', a vodila je do prostorije u kojoj je kralj čuvao svoje blago, navodi se u saopštenju ministarstva: "To je bio prvi put da je neki predmet 25. dinastije pronađen u tako dobrom stanju i da ga nije uništila 26. dinastija", rekao je za Frans Pres vođa tima Mansur Boraik.

Na velikim kamenim vratima nalaze se živopisne gravure koje prikazuju kralja Šabaka kako nudi boginju istine Mat vrhovnom božanstvu Amonu Ra.

Arheolozi su otkrili i kameni zid oko hrama vrhovnog boga grada Memfisa - Ptah. Njegov hram je bio podignut na mestu ranijeg hrama iz doba Srednjeg kraljevstva i njega je obnovio Šabaka.

Hram bi trebalo da bude otvoren za javnost iduće zime i arheolozi se nadaju da će uspeti da izlože i Šabakinu kapiju.

02. јул 2011.

Crtež star 5.200 godina

Arheolozi su u gradu Asuanu pronašli su stenu sa crtežom starim oko 5.200 godina na kome je prikazano jedno kraljevsko slavlje iz najranije egipatske dinastije.

Iz egipatskog ministarstva kažu da je ovaj crtež deo serije koja obuhvata scene lova, borbi i proslava na obalama Nila.

Zahi Havas, šef državnog saveta za antikvitete izjavio je da se radi o prvoj iskopini jednog celog crteža kraljevskog slavlja iz protodinastičkog perioda, odnosno vremena kada se formirala staroegipatska kultura.

Za ovo otkriće je zaslužan tim američkih i italijanskih arheologa.

Protodinastički period ili nulta dinastija je doba od 3.200 do 3.000. godine pre nove ere, kada je počelo političko ujedinjenje starog Egipta.