U privatnom vlasništvu u Beču otkriven je portret mladića karakternih crta lica, bujne crne kose sa razdeljkom na stranu i krupnih očiju. Možda bi on prošao kao jedan u nizu uobičajenih portreta nepoznate osobe, da se na poleđini slike na blind-ramu nije jasno iščitao zapis: PeterKaradjorgevic 1862./ Pinx. CarlvonBlaas.
„Otkriće je dakle nesvakidašnje, u pitanju je portret Petra Prvog Karađorđevića kao mladića od osamnaest godina koga je naslikao jedan od vodećih slikara bečkog nazarenskog i bidermajer slikarstva Karl Blas (1815–1894), najstariji član poznate porodice austrijskih umetnika Blas. U vreme nastanka ovog portreta, Karl Blas je bio profesor na akademiji u Veneciji sa koje je došao nakon profesorskog mesta na bečkoj Akademiji (1850–1865). Susret i nastanak portreta bi po tome mogao da bude u Veneciji, međutim to se za sada ne može potvrditi. Mogući „dolazak” ovog portreta u našu zemlju pokrenuo bi dalje istraživanje u ovom pravcu i možda otkrio nove podatke iz života kralja Petra Karađorđevića”, kaže Petar Petrović, kustos Narodnog muzeja u Beogradu koga smo pitali za mišljenje.
Kako saznajemo, fotografija portreta je poslata i na uvid u Beli dvor, tačnije na uvid princu Aleksandru Karađorđeviću.
Od skoro svih srpskih vladara u novijoj istoriji Petar I Karađorđević (1844–1921) imao je retku sreću da umre u istoj zemlji i gradu u kome je rođen – u Beogradu. U narodu poznat kao „čika Pera”, Petar je odmalena bio ozbiljno pripreman za prestolonaslednika. Do polaska u gimnaziju, vaspitači su mu bili Franjo Zah, Matija Ban i Viljem Gabler. Naučio je da svira na klaviru, svakodnevno da radi gimnastiku, jaše konja i igra lopte. U gimnazijskim godinama podučavao ga je Slovak Ljudevit Podgorski, koji će ga pratiti i po Petrovom odlasku na dalje školovanje u Ženevu. Nije ni slutio da će tim odlaskom početi vreme njegovog dugog izgnanstva koje će trajati više od četiri decenije.
Kao unuk vožda Karađorđa, prestolonaslednik dinastije Karađorđević i od 1883. ozbiljan pretendent na srpski presto, Petar Karađorđević nije odustajao od namere da se jednog dana vrati u svoju zemlju. Tokom izbegličkih godina on je izgradio zavidnu vojničku i ratničku karijeru. Uspeo je da završi uglednu vojnu školu u Sen-Siru, upisao je potom oficirsku školu u Mecu i kao član Legije stranaca učestvovao je u Francusko-pruskom ratu, gde je dobio čin poručnika i orden Legije stranaca za iskazanu hrabrost. Učestvovao je i u Pariskoj komuni. Dva puta je bio zarobljen i oba puta je uspeo da pobegne iz zatvora.
„Petar Karađorđević je vodio buran i dinamičan život koji nije bio nimalo lak kako po njega samog, tako i po one koji su bili oko njega. Iz perioda njegovog dečaštva i mladosti ostalo je sačuvano nekoliko fotografija kao i jedan portret koji je radio slikar Arsenije Petrović u vreme kada je Petar bio dete od godinu-dve dana (nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu). Do vremena dolaska na vlast početkom 20. veka nije se znalo za neki drugi njegov portret, sve do otkrića ovogu Beču”, kažePetar Petrović.
„Otkriće je dakle nesvakidašnje, u pitanju je portret Petra Prvog Karađorđevića kao mladića od osamnaest godina koga je naslikao jedan od vodećih slikara bečkog nazarenskog i bidermajer slikarstva Karl Blas (1815–1894), najstariji član poznate porodice austrijskih umetnika Blas. U vreme nastanka ovog portreta, Karl Blas je bio profesor na akademiji u Veneciji sa koje je došao nakon profesorskog mesta na bečkoj Akademiji (1850–1865). Susret i nastanak portreta bi po tome mogao da bude u Veneciji, međutim to se za sada ne može potvrditi. Mogući „dolazak” ovog portreta u našu zemlju pokrenuo bi dalje istraživanje u ovom pravcu i možda otkrio nove podatke iz života kralja Petra Karađorđevića”, kaže Petar Petrović, kustos Narodnog muzeja u Beogradu koga smo pitali za mišljenje.
Kako saznajemo, fotografija portreta je poslata i na uvid u Beli dvor, tačnije na uvid princu Aleksandru Karađorđeviću.
Od skoro svih srpskih vladara u novijoj istoriji Petar I Karađorđević (1844–1921) imao je retku sreću da umre u istoj zemlji i gradu u kome je rođen – u Beogradu. U narodu poznat kao „čika Pera”, Petar je odmalena bio ozbiljno pripreman za prestolonaslednika. Do polaska u gimnaziju, vaspitači su mu bili Franjo Zah, Matija Ban i Viljem Gabler. Naučio je da svira na klaviru, svakodnevno da radi gimnastiku, jaše konja i igra lopte. U gimnazijskim godinama podučavao ga je Slovak Ljudevit Podgorski, koji će ga pratiti i po Petrovom odlasku na dalje školovanje u Ženevu. Nije ni slutio da će tim odlaskom početi vreme njegovog dugog izgnanstva koje će trajati više od četiri decenije.
Kao unuk vožda Karađorđa, prestolonaslednik dinastije Karađorđević i od 1883. ozbiljan pretendent na srpski presto, Petar Karađorđević nije odustajao od namere da se jednog dana vrati u svoju zemlju. Tokom izbegličkih godina on je izgradio zavidnu vojničku i ratničku karijeru. Uspeo je da završi uglednu vojnu školu u Sen-Siru, upisao je potom oficirsku školu u Mecu i kao član Legije stranaca učestvovao je u Francusko-pruskom ratu, gde je dobio čin poručnika i orden Legije stranaca za iskazanu hrabrost. Učestvovao je i u Pariskoj komuni. Dva puta je bio zarobljen i oba puta je uspeo da pobegne iz zatvora.
„Petar Karađorđević je vodio buran i dinamičan život koji nije bio nimalo lak kako po njega samog, tako i po one koji su bili oko njega. Iz perioda njegovog dečaštva i mladosti ostalo je sačuvano nekoliko fotografija kao i jedan portret koji je radio slikar Arsenije Petrović u vreme kada je Petar bio dete od godinu-dve dana (nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu). Do vremena dolaska na vlast početkom 20. veka nije se znalo za neki drugi njegov portret, sve do otkrića ovogu Beču”, kažePetar Petrović.
Нема коментара:
Постави коментар