U državi Nemanjića, od sedamdesetih godina 13. veka, u unutrašnjem robnom prometu je korišćen srebrni kovani novac, dinar, ali su cene robe, državne dažbine i globe izražavane u idealnim perperima. Dakle, plaćalo se dinarima, a brojalo se perperima.
Ta praksa da se jednom novčanom jedinicom meri, a drugom se plaća, stara je koliko i primitivni novac. Još starija je pojava da se vrednost robe meri nekom zamišljenom merom i kada nema nikakvog primitivnog novca kao posrednika u razmeni. Ova pojava stara je koliko i trampa.
U državi Nemanjića, perper je korišćen kao mera vrednosti, kao računska novčana jedinica, odnosno kao merilo cena i svih državnih dažbina iz dva razloga. Prvo, zato što je trebalo uspostaviti stalni odnos između srebrnog dinara i određene mere zlata u novčanom sistemu u kojem nije kovan zlatni novac i drugo, zato što je perper korišćen u kasnom srednjem veku kao mera vrednosti i u Dubrovniku, sa kojim je država Nemanjića najviše trgovala.
Perper je, u državi Nemanjića, dakle, bio jedina računska novčana jedinica. U srednjovekovnu srpsku državu, kao kasnije i u Bosnu, stigao je s trgovcima iz Dubrovnika još dok u srpskoj državi nije bio kovan nacionalni novac. A kada je sedamdesetih godina 13. veka u državi Nemanjića počelo redovno kovanje dinara, perper je uzet od Dubrovčana za računsku jedinicu od 12 dinara. Znači perperom se nisu vršila plaćanja.
Za plaćanja i za čuvanje vrednosti korišćen je srebrni kovani novac, odnosno dinar. Dinar je bio u prometu, prelazio iz ruke u ruku, slivao se u vladarevu riznicu, često bivao pohranjivan u vlastelinskim ostavama uz skupoceno posuđe, nakit i odeću, ali se ni u prometu niti u državnoj blagajni nije računalo u srebrnim dinarima. "Brojalo se na perpere", pri čemu je perper uvek izražavao 12 dinara.
Na primer, kralj Milutin se 1296. godine obavezao da daje godišnju novčanu subvenciju od 100 perpera, odnosno 1.200 dinara manastiru Sveti Nikola na Skadarskom jezeru, a 1300. godine, prilikom obnavljanja manastira svetog Đorđe na Seravi, blizu Skoplja, zapisao je da je kupio za 200 perpera (2.400 dinara) imanje Nikole, sina popa Dimitra Devtereva, za 10 perpera (120 dinara) kuću od Dima, sina Kondeva, a za 20 perpera (240 dinara) kuću od Manojla Kukljeva. U Svetostefanskoj hrisovulji manastiru u Banjskoj, kralj Milutin se obavezao da plaća manastiru svake godine 200 perpera, odnosno 2.400 dinara.
U zakoniku cara Dušana, perper kao računska novčana jedinica sreće se u 17 članova.
Da je u državi Nemanjića perper bio samo računska novčana jedinica, a dinar stvarno platežno sredstvo pokazuje član 198. Zakonika, kojim je ozakonjena mogućnost plaćanja carskog poreza, u žitu ili novcu "Dohodak carski, soće... da dava vsak človek kabal žita... bolja perper dinarmi..."
"Perper dinarmi" znači da je visina poreza bila utvrđena na jedan perper dinara. Dakle, trebalo je stvarno platiti porezniku onoliko dinara cara Dušana koliko ih je sadržavao jedan perper, a to je bilo 12 dinara.
Dinar se pojavljuje, uporedo sa perperom, u funkciji mere vrednosti samo onda kada se radilo o izražavanju veličine novčanih suma manjih od 12 dinara, odnosno od jednog perpera. Na primer, u članu 20. povelje kralja Milutina manastiru Gračanica iz 1321. godine, pominje se taksa od četiri dinara za posluh i taksa od šest dinara za ruku. Posluh je značio saslušanje sudskog svedoka, a ruka uzimanje tužbe u postupak.
Ni Dubrovačka republika ni država Nemanjića, kao ni mnoge druge srednjovekovne evropske države nisu kovale zlatni novac. Ali zahvaljujući solidu ili perperu, trgovačke i finansijske transakcije čitave Evrope imale su stabilnu meru vrednosti. Kao računski novac koji je isključivo izražavao vrednost 12 velikih srebrnih dinara, solid ili perper je, u suštini, bila fiktivna duodecimalna jedinica mere srebra, koja je mogla da menja vrednost isključivo prema zlatu. Ukoliko je vrednost zlata rasla u odnosu na vrednost srebra, utoliko bi više dinara, izraženo u solidima, odnosno perperima odgovaralo vrednosti zlata. Na primer, u prvoj polovini 13. veka, mletački dukat vredeo je dva solida ili dva perpera, odnosno 24 srebrna dinara, da bi vek kasnije vredeo tri solida ili tri perpera, odnosno 36 srebrnih dinara.
Dinar Nemanjića je bio tražena moneta na stranim pijacama. Dospevao je na pijace stranih država tako što su strani trgovci karavanima dopremali trgovačku robu na teritoriju srednjovekovne srpske države, a u razmenu za nju primali srpski kovani novac koji su odnosili sa sobom dalje, u druge države. Srpski dinari su, tako, bili u opticaju prvo na teritorijama s kojima se država Nemanjića graničila na kopnu i na moru.
Sve do kralja Uroša I, srpski vladari su razmišljali o novcu isključivo kao o sredstvu neophodnom za plaćanje državnih izdataka, na primer, za kupovanje oružja od stranih trgovaca, za finansiranje diplomatskih putovanja, ili kao oblik poklona crkvi.
Bogaćenje u lične svrhe bilo je u suprotnosti sa skromnim načinom njihovog života, koji je pre svega bio duboko prožet duhovnošću. Međutim, ekonomski napredak, do kojeg je došlo pred kraj 13. veka, zahvaljujući eksploataciji rudnika plemenitih metala i redovnom kovanju domaćeg novca, omogućio je srpskim vladarima da na novac ne gledaju samo kao na sredstvo za pokriće državnih rashoda nego i kao na izvor ličnog.
Нема коментара:
Постави коментар