Na polju Leget, kraj obale Save u Sremskoj Mitrovici, u sbotu su , 4. septembra, na tradicionalnom narodnnom skupu Sremaca i Timočana, sveštenici Eparhije Sremske održali parastos 6 i po hiljada izginulim i zarobljenim vojnicima prvog poziva slavne Timočke divizije iz Prvog svetskog rata. Kraj monumantalnog spomenika podignutog 1923. godine vence i cveće položile su dlegacije opština i boračkih organizacija S.Mitrovice, Negotina i Bora, Društva za negovanje tradicija do 1918., pripadnici Vojske Srbije i sela Šašinci.
Dr Srđan Kozomora, zamenik predsednika opštine Sremska Mitrovica podsetio je da je do stravične Bitke na Legetu i izgibenije dela Timočke divizije ( gotovo ceo puk “Hajduik Veljko” ) došlo nakon blistave pobede srpske vojske na Ceru i na zehtev saveznika. U sukobu sa neuporedivo nadmoćnijim neprijeteljem, austrougarskom vojskom, oko 600 Timočana se, u neviđenim mukama, podavilo u nabujaloj Savi posle rušenja pontopnskog mosta između Čevrntije u Mačvi i Legeta u Sremu. U sedam raka pored velike reke sahranjeno je više hiljada naših vojnika, dok ih je nemali broj zaroboljeno.
-Zato ne zaboravimo junaštvo i žrtvovanje Timočana za prvo prisjedinjenje Vojvodine matici Srbiji, čuvajmo narod i državu, čuvajmo otadžbinu- poručio je dr Kozomora.
Dr Radovan Srdić, istoričar, dugogodišnji direktor Istporijskog arhiva Srema i autor knjige Bitka na Legetu, Šašinčanin, bio je i ovog puta srećan što na saborištu legetskom vidi potomke starih srpskih ratnika iz Timočćke krajine:
-Ovo je divan primer poštovanja i odavanja pošte slavim precima. Iako u godinama ne propuštam da se na ovom mestu još jedanput poklonim senima hrabrih ratnika iz istočne Srbije. Žao mi je što se u jednom razdoblju zapustio Leget. Na humkama je i na ovoj, nekada čistoj poljani iznikao topolnjak. I spomenik koga je podiglo Sokolsko društvo Sremske Mitrovice je više puta oskrnavljen. No, raduje me što su Mitrovica i Negotin ostali pobratimi, što je sačinjen i dokumentarni film o letetskoj tragediji i prvoj srpskoj, rčenoj plavoj grobnici. To su uradili časni potomci i moje kolege pisci i publiscisti iz Bora.
Čedomir Adamović-Pešadija, svake godine poečtkom septembra stiže iz Bora na Leget:
-Potomak sam devetorice braće Adamovića iz borskog Šarbanovca koji su prošli sva bojišta u Velikom ratu. Trojica su ostavili koste na Ceru, Bregelnici i u proboju Solunskog fronta. Moje selo Šarabanovac dalo je više od sto žrtava za otadžbinu. Iz susednog Zlota izgunulo je 365 boraca. Njihova imena su zlatnim slovima ispisana na impresivnom spomeniku u centru sela. Nikad nećemo zaboraviti taj deo istorije svog naroda.
Delergacija Društva za negovanje tradicija do 1918. iz Beograda bacila je venac u Savu, kraj monumentalnog spomenika odvzvanjali su stihovi i reči istoričara i pesnika rodoljubaca , seljaci iz okolnih sela molili su se za pokoj duša vojnicima sa Timoka.
Mirko Cokić iz Gornjana, sela razmeđi Bora i Majdanepka, u vrletima Homolja, prvi put je došao na Leget da zapali sveću dovjici dedova, najverovatnije austrougarskih zarobljenika koji se, nakon legetskog stradanja, nikada nisu vratili kući.
-Oni su, po pričanju njihovih preživelih ratnih drugova, zarobljeni i odevdeni u Petrovaradinsku tvrđavu. Odatle su deportovani u logore u Austriji. Nikad se više nisu vratili. Čuo sam da su neprijateljski vojnici bili puni poštovanja prema hrabrim srpskim vojnicima. Bog će znati za njihovu sudbinu. Doneo sam im na Leget venac i puno planinskog cveća. Iduće godine, ako bude zdravlja, doći će ovde celo moje selo. Pesnik je bio u parvu: Ovde se Timok uliva u Savu- priča Cokić.
Dr Srđan Kozomora, zamenik predsednika opštine Sremska Mitrovica podsetio je da je do stravične Bitke na Legetu i izgibenije dela Timočke divizije ( gotovo ceo puk “Hajduik Veljko” ) došlo nakon blistave pobede srpske vojske na Ceru i na zehtev saveznika. U sukobu sa neuporedivo nadmoćnijim neprijeteljem, austrougarskom vojskom, oko 600 Timočana se, u neviđenim mukama, podavilo u nabujaloj Savi posle rušenja pontopnskog mosta između Čevrntije u Mačvi i Legeta u Sremu. U sedam raka pored velike reke sahranjeno je više hiljada naših vojnika, dok ih je nemali broj zaroboljeno.
-Zato ne zaboravimo junaštvo i žrtvovanje Timočana za prvo prisjedinjenje Vojvodine matici Srbiji, čuvajmo narod i državu, čuvajmo otadžbinu- poručio je dr Kozomora.
Dr Radovan Srdić, istoričar, dugogodišnji direktor Istporijskog arhiva Srema i autor knjige Bitka na Legetu, Šašinčanin, bio je i ovog puta srećan što na saborištu legetskom vidi potomke starih srpskih ratnika iz Timočćke krajine:
-Ovo je divan primer poštovanja i odavanja pošte slavim precima. Iako u godinama ne propuštam da se na ovom mestu još jedanput poklonim senima hrabrih ratnika iz istočne Srbije. Žao mi je što se u jednom razdoblju zapustio Leget. Na humkama je i na ovoj, nekada čistoj poljani iznikao topolnjak. I spomenik koga je podiglo Sokolsko društvo Sremske Mitrovice je više puta oskrnavljen. No, raduje me što su Mitrovica i Negotin ostali pobratimi, što je sačinjen i dokumentarni film o letetskoj tragediji i prvoj srpskoj, rčenoj plavoj grobnici. To su uradili časni potomci i moje kolege pisci i publiscisti iz Bora.
Čedomir Adamović-Pešadija, svake godine poečtkom septembra stiže iz Bora na Leget:
-Potomak sam devetorice braće Adamovića iz borskog Šarbanovca koji su prošli sva bojišta u Velikom ratu. Trojica su ostavili koste na Ceru, Bregelnici i u proboju Solunskog fronta. Moje selo Šarabanovac dalo je više od sto žrtava za otadžbinu. Iz susednog Zlota izgunulo je 365 boraca. Njihova imena su zlatnim slovima ispisana na impresivnom spomeniku u centru sela. Nikad nećemo zaboraviti taj deo istorije svog naroda.
Delergacija Društva za negovanje tradicija do 1918. iz Beograda bacila je venac u Savu, kraj monumentalnog spomenika odvzvanjali su stihovi i reči istoričara i pesnika rodoljubaca , seljaci iz okolnih sela molili su se za pokoj duša vojnicima sa Timoka.
Mirko Cokić iz Gornjana, sela razmeđi Bora i Majdanepka, u vrletima Homolja, prvi put je došao na Leget da zapali sveću dovjici dedova, najverovatnije austrougarskih zarobljenika koji se, nakon legetskog stradanja, nikada nisu vratili kući.
-Oni su, po pričanju njihovih preživelih ratnih drugova, zarobljeni i odevdeni u Petrovaradinsku tvrđavu. Odatle su deportovani u logore u Austriji. Nikad se više nisu vratili. Čuo sam da su neprijateljski vojnici bili puni poštovanja prema hrabrim srpskim vojnicima. Bog će znati za njihovu sudbinu. Doneo sam im na Leget venac i puno planinskog cveća. Iduće godine, ako bude zdravlja, doći će ovde celo moje selo. Pesnik je bio u parvu: Ovde se Timok uliva u Savu- priča Cokić.
Нема коментара:
Постави коментар